„Ej, nestrećnu Janja, ej, nestrećnu Janja!“

Godine 1837. kada Viktorija seda na presto Britanije, u Rusiji Puškin gine u dvoboju, u Srbiji knez Miloš ukazom ukida kuluk i zaoštrava odnose sa Rusijom koja podržava Ustavobranitelje, dok plamte pobune Srba u okolini Sjenice i Nove Varoši, Jovan Sterija Popović izdaje „Tvrdicu“ (ili Kir Janju), zauvek upisanu u kanon srpske književnosti i
rečnika.

Lik Kir Janje, iako ima slavne uzore u Plautovom „Zlatnom ćupu“ i Molijerovom „Tvrdici“, stoji posebno u istoriji negativnih komičnih junaka, neodvojiv od sredine i nasleđa koji su ga stvorili, pa tako i Sterija kaže: „Napisao sam „Tvrdicu“ za Srbe, kao što je Molijer za Francuze.“
Klasicistička komedija (jer poštuje pravilo tri jedinstva – mesta, vremena i radnje), „Tvrdica“ se odigrava u tri čina tj. 27 pojava ili scena. Tema je svevremena, ali su likovi iz njegove sredine, sa svojim mentaliteom i naravima, bliske ovdašnjem čitaocu odnosno gledaocu. Sterija je izvorima komike i karakterizacije pridodao još jedan jezik. Srpsko-grčki žargon i deformisana leksika iz evroskih jezika izvor su komike ali i snažno sredstvo individualizacije.
Tročinka ismeva Kir Janju, trgovca i zelenaša grčkog porekla, i njegovu preovlađujuću osobinu tvrdičluka i preterane štedljivosti. Sem Kir Janje, drugi glavni likovi su njegova znatno mlađa supruga Juca, ćerka iz prvog braka Katica, notaroš Mišić, susedni zelenaš Kir Dima i sluga, odnosno pomoćnik Petar.
Od društvenih motiva prisutnih u komediji izdvajaju se glupost, sebičnost, uobraženost, nadmenost, hvalisavost, zelenašenje – kao svevremene osobine, kao i sklapanje brakova iz koristi, patrijarhalni moral, čovekomrstvo, falsifikovanje, društvene nejedakosti, iskorišćavanje radne snage.
U komediji nema složene radnje, zanimljivih zapleta, dramske napetosti. Radnje skoro da nema, ništa se ne događa osim promena situacija i smenjivanja dijaloških segmenata. Sve se svodi na govorno ispoljavanje, postupke, direktnu karakterizaciju kroz iskaze sporednih aktera dramske priče. To je sasvim u skladu sa prirodom drame – ovo je komedija karaktera pa je ispoljavanje karaktera u središtu svega dramskog zbivanja. Ima li se u vidu piščeva namera da bi delo i nauku življenja pridodalo, odnosno delovalo moralizatorski, jasan je razlog odsustva složene dramske radnje.
U drami se javljaju dva tipa situacija: dinamične i statične. Malo je dinamičnih situacija koje čine radnju: to su situacije u kojima se pokreće pitanje Katičine udaje, ona u kojoj Mišić saslušava Janju zbog falsifikovanog novca, pojavljivanje kir Dime na kraju drame.
Više je dinamičnih situacija izvan dramskog toka, onih koje su ispričane: kada Janja sa Čivutima menja novac i oni mu ukradu dvadeset forinti; kada menja dukate i dobije falsifikovane novčanice. Ove situacije, da su prikazane, delovale bi živo i dinamično.
Više je statičnih situacija u kojima je Janja sam ili sa nekim od ukućana: kir Janjin monolog pred otvorenim sandukom sa dukatima; njegovo opraštanje od novca; razgovor sa Jucom o šeširu; njegova glasna računanja, stalno huktanje i jadikovanje; stalna priča da nema novca i da će umreti od gladi. Sve navedene situacije izazivaju buran smeh: gde god se pojavi kir Janja, šta god čini, čim progovori – provaljuje smeh.
Kroz veliki broj konsekventnih komičnih događaja i postupaka prvenstveno glavnih likova, Sterija postiže situacionu komiku, a verbalnu kroz razgovore iste prirode, u kojima Kir Janja, u određenim momentima govori grčko-srpskim žargonom, da bi u narednim prelazio i na čist grčki jezik. Sve ovo rezultuje grotesknim, tragikomičnim delom s ciljem da se naruga izopačenosti ljudskog karaktera, da zabavi ali i da pouči.

https://www.youtube.com/watch?v=fWFoVV66a7U

Jovan Sterija Popović – životopis

Jovan Sterija Popović rođen je 1806. godine u Vršcu. Otac mu je bio Grk i trgovac. Završio je osnovnu i srednju školu u Vršcu, a kasnije je nastavio školovanje u Temišvaru, Pešti i Kežmaroku. Radio je na Liceju kao profesor, a kasnije dolazi u Beograd na mesto načelnika u Ministarstvu prosvete. Na tom položaju bio je osam godina i pomogao je da se otvori Narodna biblioteka, Narodni muzej i Akademija nauka. Jovan je pisao školske udžbenike za sve razrede iz vaskolikih predmeta. Kasnije se vraća u Vršac gde umire 1856. godine.
Najpoznatija dela su mu “Kir Janja”, “Pokondirena tikva”, “Roman bez romana”, “Zla žena”, “Laža i paralaža” i zbirka pesama “Davorje”. Smatra se osnivačem srpske drame, a u sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja, odnosno 100 godina od smrti, u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festival “Sterijino pozorje”, koji i dan danas važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji.